Особенности Диалектического Интерактивного Подхода
Тeмeљнe Симулaтивнe Методолошке Пoстaвкe Диaлeктичкoгa Интeрaктивнoгa Приступa
ДИА
Kрaјњe ДИA Вeрoвaтнe Методолошке Прeтпoстaвкe Диaлeктичкoгa Интeрaктивнoгa Приступa
Сaдa јe мнoгo лaкшe рaзумeти, зaштo oвaј крeaтoр oд знaњa дaјe прeднoст зaбелeжeним ДРEВНИM цитaтимa aктeрa дaлeкe прoшлoсти, кoји су живeли и крeaтивнo дeлoвaли нa oвим зeмaљским прoстрaнствимa. Иако би неки од вас, посматрано из перспективе МОДЕРНОГ РАЗУМЕВАЊА И СХВАТАЊА УЛОГЕ уметности, науке, филозофије и културе, могли да тврде да је велике мисли ових актера из далеке прошлости изводљиво заменити и исказати на овом новом нивоу времена ДИА простор овог модернизованог схватања овог концепта, нијe мoгућe ни нa кaкaв нaчин дa сe зaмeни и измeни њихoвa ВРEMEНСKA ВРЕДНОСТ (ХИЉАДЕ ГОДИНА), нарочито након укључивања сродне просторне вредности [дух, разум диа ум, материја]. И кao штo јe тo билo дeмoнстрирaнo oд стрaнe oвoгa крeaтoрa oд знaњa у крeaтивним дeлимa и члaнцимa њeгoвим, њихoвe велике мисли су јoш увeк ВEOMA aктуeлнe, прaвoвaљaнe и нaстaвићe тo дa буду и у будућнoсти. Укратко, "модерно креативно" и уско-специализовано схватање улоге науке ИЛИ филозофије ИЛИ уметности ИЛИ културе током процеса стварања знања, захтева (искључиво) цитирање последњих спознаја унутар уско - специализоване науке, на пример, где је такође и интердисциплинарни приступ такође једна реткост. Примети такође, како су они ('стваралачки') преосетљиви и лако узнемириви на утелотворење цитата главних актера СВЕТИХ КЊИГА И ЗАПИСА у креативна дела од стране ("научних, филозофских, уметничких и културолошких") непожељних гостију, као што је то, на пример, овај креатор од знања. Неовисно од тога, диалектички интерактивни приступ због својих "Темељних Методолошких Симулативних Поставки" захтева да сваки диалектички садржај под креативним разматрањем је снова и снова размотран из (тро)углова велике пирамиде културе, филозофије, уметности и науке, разумљено у смислу подходајушћих "Крајњих ДИА Вероватних Методолошких Претпоставки Диалектичкога Интерактивнога Приступа".
Пошто је религија у пуном сагласју са скривеним древним знањем срж сваке успостављене културе, која прожима сваки њен аспект и вид испољавања, велике идеје и мисли њихових твораца се такође требају укључити и применити у стваралачке сврхе, где год је то сврсисходно. Као пример утицаја и прожимања културе религијом, без обзира у ком виду се религија испољава у оквиру успостављене друштвене заједнице (анимизам, паганизам, Божије вероисповести, атеизам, модернизовано паганско искривљавање и тумачење ових Божијих религија, разне етичке концепције и сурогати за религију), то не само да утиче на ток културних и друштвених збивања него такође игра одлучујућу улогу унутар успостављене културе и друштва, одређујући и утичући како на ток тако и на начин развоја и примене уметности, филозофије, и науке. Другим речима, пошто је неки облик испољавања етичких вредности и религијских уверења уткан у срж сваке успостављене културе, култура која је развијена на овом основу у интеракцији са уметношћу је прожимала развој сваке друштвене заједнице од самог почетка њеног успостављања. Као доказ овог претходно реченог, упоредите ово савремено испољавање и улогу културе и уметности како у смислу простора (у оквиру разних успостављених друштвених заједница на планети Земља), тако и у смислу времена, то јест, у разним епохама развоја ових друштвених заједница.
- Ђото Ди Бондоне (1266-1337), први велики уметник италијанске ренесансе, сагледао је природу у новој перспективи и светлу, и по први пут насликао људе, стене и дрвеће у тродимензионалном простору и облику. Увео је технику прецизног цртања из живота која је истицала елеганцију држања и елоквентност геста његових фигура и слика са пуно реалистичних детаља.
- Иако није променио геоцентрични модел универзума нити представио ново схватање времена и простора, његово уметничко деловање покренуло је дугорочне процесе који су Европу извели из Црног средњег века. Поред тога, он је показао са својим уметничким приступом и стваралачким деловањем како уметност не само да утиче и мјења културу него и њено језгро: религију.
Због чега је онда неки начин испољавања религије неизостављив и незамењив у оквиру успостављене друштвене заједнице? Као прво, свака успостављена друштвена заједница састоји се од више индивидуа, а сваки њен члан има свој унутарњи простор који се мора попунити са нечим, и због тога је увек и попуњен са одговарајућим религиозним, етичким и друштвеним вредностима, које у ствари држе ту формирану друштвену заједницу на окупу. У противном се формирана друштвена заједница распада. Другим речима, узалудни су напори пражњења и вакумизирања ових унутарњих пространстава, јер то једино може бити попуњено или замењено са нечим другим. Пошто су људска и человечија бића одувек била окружена са непознатим и необјашњивим појавама, које су их застрашивале и често бацале на колена, религија и успостављење религиозне институције су биле једно уточиште где се могла наћи утеха и објашњење ових непознатих феномена, као и привремено склонити се и побећи у формираној религиозној заједници од непознатог и необјашњивог.
Укратко, ове непознате и необјашњиве појаве су биле доживљаване као нека врста опомене и казне од стране неких невидљивих божанстава за њихово неприкладно понашање и разна почињена злодела, што је довело до развоја концепта разликовања добра од зла унутар ових формираних друштвених заједница, где је религија играла улогу лепка који је држао њене чланове на окупу. Овај вид страхопоштовања од сусрета са непознатим и необјашњивим је био присутан у сваком добу развоја успостављене друштвене заједнице. У ствари, тако је то и дан-данас, мада је нагли развој науке охрабрио и заслепео ове модерне свезналице. Укратко, иако је религија као срж сваке културе у интеракцији са уметношћу заправо иницирала развој знања да би се нашли одговори на ове непознате и необјашњиве природне појаве односно развој филозофске мисли и науке у дубљем и ширем смислу ових појмова, то је истовремено водило ка слабљењу улоге ове изворне религије и њеном постепеном заменом филозофским и научним ново-тумачењима ових непознатих феномена, као и да води до појаве одговарајућих сурогата заснованих на томе. Иако по мом мишљењу, у сваком нациократском окружењу где преовладава зло (погрешно и неправда) је веома тешко да заживи било која религиозна и етичка концепција разликовања добра (праведног и исправног) од зла (погрешног и неправедног) која би омогућила доношење исправних или праведних одлука, пресуда, или разумног закључка, који ће задовољити све и свакога током (креативног) разматрања неког диалектичког садржаја, овај концепт се не може искључити из животне и стваралачке стварности. Из овог разлога, концепт разликовања Добра од зла игра главну улогу током било које врсте интерактивно стваралачке дебате користећи диалектички интерактивни приступ, јер је ово једина двополарна дилема (камен спотицања), која је преостала да се реши користећи овај методолошки приступ. Другим речима, свако испољавање двополарне дилеме треба да се реши у смислу бирања тренутно најбоље стваралачки изводљиве опције у оквиру расположивих и креативно доступних избора и путева у овом конкретном сценарију у временy ДИА одговарајућу ситуацију у простору, разумљено у смислу међусобног допуњавања и употпуњавања разматраног диалектичког садржаја у смислу тезе и антитезе (упарени диалект).
На пример, речи Христове („Царство Божије је у теби“) могу се разумети и стваралачки применити у смислу и земаљског и небеског („Нови Јерусалим“) схватања појма будућност. У пуној сагласности са овим ставом, овај творац од знања је ове велике речи такође применио и за развој земаљске концепције и схватања појма будућност уместо њиховог уобичајеног црно-белог начина (или – или) спровођења нациократске поделе овлашћења, одговорности и радних дужности у смислу: или култура диа религија у њеном „срцу“ или уметност или филозофија или наука.
- Другим речима, у секуларним друштвима где стваралачки делује овај креатор од знања, у пуном сагласју са двополарним (или материја или дух) диа бинарни начином мишљења и размишљања, и током ове нациократске (црно-беле) поделе овлашћења, одговорности и радних дужности у смислу ко ће спроводити земаљску будућност а ко небеску будућност, надлежности за небеску (духовну) будућност су дате верским и црквеним (секуларним) институцијама док су надлежности за грађење земаљске (материјалне и физичке) будућности припале свим преосталим несекуларним институцијама, укључујући и културу.
- Виђено с методолошке тачке гледишта, пошто се овај унутарњи вакум (срж и "срце" културе) мора попунити са неким садржајем (сурогатом религије, где је и атеизам нека врста испољавања религије), није тешко предвидети да ће ово изоловано острво постепено ишчезнути, ако се наставе ови уочени трендови, са ове нео-секуларне сцене што је у потпуном складу са крајњим исходом владајућег бинарног начина мишљења и размишљања, али неће нестати и неки начин испољавања религије. Или као што стара изрека каже: Како сејеш тако ћеш и пожети.
- Шта је узрок спорења између овог ствараоца знања и владајуће нациократске елите? Управо моје тврдоглаво настојање да применим велике мисли и речи главних јунака Светих Књига и Записа у стваралачке сврхе, а који по мом мишљењу немају ништа са дешавањима која су следила током разних етапа грађења ове земаљске стазе будућности од стране нациократске елите, то јест, нити су лука јели нити лука мирисали.
- На другој страни, ова владајућа нациократска елита, пошто је немоћна да изолује ове сада небеске великане у физичком смислу, настоји да изолује њихове речи и дела, као и све оне који се усуде да покушају да пренесу њихове речи (у стваралачке сврхе) преко ове тврдо зацртане секуларне линије раздвајања, где се налазе ове несекуларне и нео-секуларне институције, укључујући и културу чије језгро већ заузимају друга испољавања религије.
Без обзира на ове недаће које су ме пратиле, изабрани начин стваралачке примене ових Xристових речи од стране овог ствараоца од знања у садејству са осталим великанима прошлости (Платоном, на првом месту, који није био ни профет нити Божији изасланик), као и са најновијим сазнањима везаних за овај диалектички садржај под креативним разматрањем, је у ствари омогућио овом ствараоцу од знања да се сврста међу највеће мислилоце, који су већ развили постојеће пост-копернијанске моделе, концепције, и схватања времена и простора (Њутн и Ајнштајн). Али овај креатор од знања, осим овог диалектичког схватања времена и простора, развио је и человекољубиви, креативно индивидуалан начин мишљења (Диалектички Креативно Интерактивни Приступ), који је тренутно најнапреднији методолошки приступ. У широким оквиру овог методолошког приступа има места за све, без обзира на доба у којем су стваралачки деловали укључујући и њихову верску припадност, што је омогућило и Платону да уђе на ова велика врата која му је отворио овај креатор од знања да би наступио и на овој величанственој позорници, што у потпуности одудара од овог модерног нациократског начина разрачунавања са неистомишљеницима или са онима чија боја није црна или бела.
По мом мишљењу, свако человечије и человекољубиво биће је настојало да да свој допринос човечанству, или да бар остави траг који води човечанство ка вечности довијајући се на разне начине како да то ураде, односно у складу са својим реалним могућностима. Као један други пример, поменимо начин на који је Никола Коперник, математичар, космолог и свештенички учењак, преокренуо ток развоја ове цивилизације, или Ђордано Бруно (доминикански фратар, филозоф, поет, космолог, и езотерист) који покушао да додатно утаба ову тек отворену (космолошку) стазу, и због тога је жив спаљен на ломачи. Из свих горе наведених разлога у потпуној сагласности са диалектичким интерактивним приступом, велике идеје и мисли ових великана прошлости се не смеју искључити из примене у стваралачке сврхе користећи њихов црно-бели методолошки приступ, односно владајући двополарни диа бинарни начин мишљења, као и овај начин решавања насталих проблема у оквиру успостављене друштвене заједнице.
Укратко, стварање (знања) кроз испољену креативност не признаје и не познаје никакве границе нити ограничења, а поготову не признају ове двополарне, црно-беле границе и ограничења стваралачког деловања. У ствари, стварање (знања) кроз испољено стваралаштво и јесте у суштини тражење одговора на незнано и непознато изван граница познатога и знанога у креативном садејству са већ (недовољно) знаним и познатим, најчешће противречећи их у смислу подударне и упарене тезе и антитезе. Из овог разлога, ови прекогранични преласци у зоне непознатога, а поготово у области забрањеног стваралачког деловања, су једна неминовност, нарочито виђено с индивидуалне тачке гледишта. На другој страни, нациократски представници просто-разумног и вулгарног начина деловања и мишљења унутар граница познатога су одувек настојали да то спрече, јер свако ново знање намеће поновно дефинисање уходаног пута владавине над масама и групама људи.
Без обзира на све ово, увек је било и биће (великих) индивидуалаца који су били спремни да загазе дубоко у ова огромна пространства непознатог и незнаног, као и да нађу пут назад управо кроз померање граница односно проширивање видика познатог и знаног. Пошто су сви поборници овог индивидуалног пута у непознато, без обзира којој етичкој, религиозној или расној групи припадали, повезани са мање или више сличним животним путањама и одговарајућим недаћама, они су заинтриговани са креативним достигнућима, животним причама и почињеном земаљском греху њихових претходника и слично-мишљеника, које им разни овоземаљски паразитски божићи и "принчеви Земље од давнина" нису могли опростити. Другим речима, упркос њихој стеченој моћи (и богаству) није им дат и овај пожељни дар Божији. Или исказано то други начин, одговор на непознато и незнано ће се најпре потражити у креативним делима слично-мишљеника и састрадалаца, ако ништа друго да ту пронађу стваралачко надахнуће и идеју како се креативно кретати даље у оквиру ових огромних стваралачких пространстава непознатога и незнанога. Такав један одбачени концепт у њихов понор заборава и таме, а који је садржан у старим књигама од старина, управо као крајњи резултат даље модернизације и вулгаризације простог (раз)ума, јесте и концепт етера.
Jeдинствo и Нaпрeгнутoст Диaлeктичких Супрoтнoсти у Врeмeну ДИA Прoстoр
ДИА
Чeтири Примaрнe ДИA Прoтo Пaрaдигмaтскe Meтoдoлoшкe Прeтпoстaвкe Диaлeктичкoгa Интeрaктивнoгa Приступa
и тако даље у Времену ДИА Пространство, све док се не достигне стадиум развоја
ТВОРЧЕСКИЕ ПРОСТОРЫ ЧЕТЫРЁХ - ТРЕУГОЛЬНОЙ ЗВЕЗДЫ
Овај Темељни План је овековечен у Кеопсовој Пирамиди у Египту
Обрати пажњу да се диалектичка међу(узајамна)игра ова четири СИМБОЛИЧКА пре-древна диалекта одвија унутар СЛИКОВИТОГА И ЖИВОПИСНОГА квадра (квадрата), у који су смештене Четири Примарне ДИА Прото Парадигматске Методолошке Претпоставке Диалектичкога Интерактивнога Приступа, a чије изображење је било отиснуто ДИА утиснуто и у темељни план Кеопсове пирамиде, као неке врсте отелотворења ОВИХ КРЕАТИВНИХ ПРОСТРАНСТАВА ЧЕТВЕРОТРОУГЛАСТЕ ЗВЕЗДЕ. Другим речима, могло би се аргументовати да је на овај начин био овековечен (и скривен) овај предревни методолошки приступ за стварање знања, односно, дозвољавајући му да изађе поново на светло дана, у случају, да се изгуби овај важан део вишега знања, из једнога или другога разлога. Успут речено, на основу ових гласина и шпекулација о улози тлоцрта ове пирамиде (њене „пете” стране), оних који нису били упућени у ово скривено знање, Аристотел (као и у писаним изворима Далекоисточне културе) назвали су то ПЕТИ ЕЛЕМЕНТ (етер). Али узимајући у обзир чињеницу да се на тлоцрту ове пирамиде, одвијају диалектички процеси стандардног испољавања концепта-етер, као и даље интерактивно деловање, усавршавање, и обогаћивање четири основна елемента (ватра, вода, ваздух, земља) на једном новом, пожељно вишем нивоу времена ДИА простор (слоју ове пирамиде времена и простора), они се не могу квалитативно изједначавати са овим "петим" елементом (тлоцрт: темељна скица пирамиде).
Другим речима, етер представља један општи (стандардни) креативно радни оквир (например, вакум), али и свако специфично створено окружење и креативни амбијент [обавијено са свих страна са невидљивом заштитном мембраном] на неком од нивоа (градивних блокова) ове пирамиде времена и простора унутар којих ова четири елемента интерактивно стваралачки делују, и међусобно садејствују једни с другим. Примери испољавања насталог етер-окружења су међупланетарни звездани простор (звездани систем), међузвездани простори, галактички простори, интер-галактички простори, итд, док су примери створеног амбијента или микро-амбијента: земљина атмосфера, зона активности црне рупе, супернове.... Из претходно наведеног произилази да вакум као скоро празни безваздушни простор представља у ствари једно идеално неутрално окружење и амбијент за стандардно испољавање етера, па је из овог разлога заузео простор (и време) на тлоцрту ове пирамиде.
Земљина атмосфера је један пример испољавања етера на вишем нивоу ове пирамиде, насталог као резултат интерактивно креативног деловања, прожимања, и обогаћивања ова четири основна елемента. Земљина атмосфера не само да омогућује услове за настанак живота, него и штити живот на Земљи стварањем заштитних слојева и омотача, као и подходајушћег атмосферског притиска овог створеног амбијента у узајамном садејству са силом земљине теже што у ствари омогућује настајање течне воде, као и да се она задржи на површини Земље. Успут речено, сваки створени или настали амбијент садржи неко испољавање заштитног омотача, који га заправо раздваја од осталих етер - амбијената. Због ове посебне (заштитне) улоге овог вида испољавања етер - вакума и његове способности метаморфозе у разне видове испољавања етер - амбијента, које је заправо створило потребно окружење и пожељни амбијент за настанак живота, као и услове за његово одржавање, могло би се рећи да се овде заиста ради о једном (ВИШЕМ) НАД-ЕЛЕМЕНТУ, а не о неком петом, не постојећем елементу. За додатне информације везано за древно схватање концепта - етер, прочитајте креативни чланак: Поимање Етера у Предревном Скривеном Знању.
У сваком случају, ово лингвистичко "сликовито писмо" (симбола) призива у разум диа ум, будећи и покрећући успаване мисли, које су утиснуте, отиснуте и смештене ДИА скривене дубоко у потсвести и несвести (имагинативном серверу) человечијих и человечанских бића, а које се могу опет ретроспективно поновно потсетити и оживети у времену ДИА простор, уз "малу" помоћ диалекта - дух тих бића са (дубоким) человечијим кореном. Само-спознаја и сазнање поседовања ове врсте способности мотивише человечија и человечанска бића додатно да наставе тврдоглаво да носе свој тешки "ормар (груди) са ладицама" (унутарње биће), напуњен са (скривеним и невидљивим) диалектичким садржајима человечанске културе, филозофије, уметности и науке. Успут, још увек носећи бреме овога блага человечанства, они покушавају да убеде и остале, без обзира на цену која се за то мора платити, да стварно има нешто вредно за будућност (будућих поколења) у њиховим тешким "прсима (ормарима са књигама)". Креативни чланци, забележени од стране овога креатора од знања, креативно делујући унутар мене, доказује такође да су они били у праву. Из овога разлога, завиримо заједно у ову врсту бремена (смисла) бити человечан и человекољубив.
У ту сврху, да би се испунио овај креативни захтев, везан за улогу диалекта - култура, биле су такође цитиране ДИА КРЕАТИВНО ПРИМЕЊЕНЕ речи главних актера Светих Књига и Записа, што уопште није било топло примљено од стране "модерних идеолога и 'теолога'", који делују (иза скривених кулиса накупљене унутарње таме) унутар успостављених званичних нациократских институција "модерне" науке, филозофије, уметности и културе диа религију, уткану у њену основу. У ствари, они би хтели да се овај део блага человечанства никада не користи током ПРОЦЕСА СТВАРАЊА ЗНАЊА, и да остане заувек унутар ових добро изолованих (и под пуном присмотром) "зидова контејнера њихових", као да се ради о неком нуклеарном (радиоактивном) отпаду. Другим речима, ови њихови "контејнери" су били искључиво кориштени у сврху неке врсте модернога издања "катакомби" за практиковање Божијих вероисповести, уживајући при томе ову врсту религиозне слободе, АЛИ НЕ ТАКОЂЕ и СЛОБОДУ КРЕАТИВНОГ ДЕЛОВАЊА, то јест, кориштење идеја и мисли ових великана далеке прошлости У КРЕАТИВНЕ СВРХЕ. Све ово је у потпуном складу са типичним начином примене нациократске "друштвене поделе овлашћења, надлежности и радних обавеза" у сврху очувања ових црних-и-белих система вредности успостављеног нациократског поретка. Један добар пример овога методолошкога приступа ка креативној примени (диалектичке међу(узајамне)игре) културе ДИА религије, науке, филозофије и уметности је следећи креативни чланак: Koнцeпт Диaлeктичкoгa Врeмeнa ДИA Прoстoр НAСУПРOТ Koнцeптa (Прaвo)Линeaрнoгa Прoстoрa И Врeмeнa.
Истовремено, читајући преостале древне и античке изворе, и посебно Свете Књиге и Записе, разумљено у смислу диалектичкога синтетизовања (сажимања) овога огромнога распона времена ДИА простор (ХИЉАДЕ ГОДИНА), пружа се прилика да би се коначно схватило, да се од ових древних и античких времена ДИА подходајушће просторе до данашњих дана још увек није тако много СУШТИНСКИ изменило у третману (обичних) људи у односу на привилеговани третман разних групних друштвених категорија од стране државе и успостављених мрежних структура. На другој страни, постоје веома снажне нациократске силе ('модернисти'), који би хтели да спрече ОВУ ВРСТУ ДУГОРОЧНОГА диалектичкога синтетизовања У ВРЕМЕНУ [будућност, емотивно - емоционално присуство диа физичка присустност, ПРОШЛОСТ] ДИА ПРОСТОР [ДУХ, разум диа ум, материја] по сваку цену. Другим речима, они би хтели да спрече развој способности и оспособљености овог начина ДУГОРОЧНОГ диалектичког сажимања тако једнога огромнога распона времена ДИА подходајушћег обухвата простора, које обухвата и премоштава и прошлост и будућност ДИА твоју креативну (емотивно емоционалну) диа физичку ПРИСУТНОСТ, а не само у смислу њиховога поимања и разумевања појма "будућност", виђене и тражене у оквиру стваралачки веома ограниченог приступа већини грађана (индивидуа) овом "контејнеру" времена познатом као садашњост.
(Прaвo)линeaрни Kрeaтивни Рaдни Oквир зa Oрјeнтaцију у Врeмeну И Прoстoру
На другој страни, закључујући овај иницирани диалектички процес, овог креатора од знањаистински забавља, колико испољених парадокса, самообмана и (оптичких) илузија (право)линеарнога поимања и разумевања времена и простора, може се сместити унутар граница овог "контејнера" - садашњост, у узајамној међуигри са напуштеном шупљином, везано за већ пословично занемаривање улоге диалекта - прошлост од стране стопљених (сраслих) разума ових "модерниста", током њихове (КРЕАТИВНЕ) орјентације у времену и простору. И све то, иако и добро позната сазнања космологије такође противрече овом веома широко распрострањеном 'научном' (методолошком) приступу. "Што се даље баци поглед у осмотриву васиону, тим боље је виђено (лице) прошлости, односно, лице већ одиграних догађања у прошлости". Или исказујући овај космолошки поглед на свемир у смислу кориштене терминологије диалектичкога интерактивнога приступа, моја ⇄ твоја ⇄ наша ФИЗИЧКА ПРИСУТНОСТ је окружена са свих страна са диалектом (уграђена материја у) прошлост (ПРОСТОР У ВРЕМЕНУ). Али ова (спољна) доживљавања и ограничења времена и простора НЕ ВАЖЕ И ЗА ДИАЛЕКТ - ЕМОТИВНО ЕМОЦИОНАЛНО ПРИСУСТВО.
Диaлeктички Kрeaтивни Рaдни Oквир зa Oрјeнтaцију у Вeчнoсти Врeмeнa ДИA Бeскoнaчнoст Прoстoрa
Другим речима, само ова врста диалектички ДУХОВНОГ (креативног) присуства је у стању да завири у НЕВИДЉИВА УНУТАРЊА ПРОСТРАНСТВА овога начина диалектичкога поимања, схватања и разумевања (диалекта -) БУДУЋНОСТ, односно, у огромна пространства диалектичких светова ВРЕМЕ У ПРОСТОРУ: Будућност скривена У ДУХУ, као и да завири у бескрајно малецка пространства микрокосмоса (свет диалектула). Након ових неколико диалектичких исказа испливали су на светло дана, сви (методолошки) недостаци и (стваралачке) непријатности научног искључивања диалекта - дух из 'модерне' научне мисли, уопштено говорећи, само зато што је објективистички (и математички у потпуности) немерљив, и из овога разлога физички (с гледишта диалекта - материја) безначајан и безвредан. Без обзира на ово, у сврху ретроспективног потсећања и поновнога оживљавања ових смештених (успаваних) узорака мисли, то јест, њихово преношење и превођење у медиуму - разум диа ум, били су поново кориштени лингвистички диалекти "Темељних Методолошких Симулативних Поставки" (култура, филозофија, уметност, наука), разумљено у смислу стављања тога у подходајушћи диалектички креативни контекст уз помоћ "Крајњих ДИА Вероватних Методолошких Претпоставки Диалектичкога Интерактивнога Приступа".
